1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 Rating 0.00 (0 Votes)

Knjiga „Besani” je izašla prošle godine u izdanju „Ammonite-a”. U pitanju je multimedijalna zbirka priča (prva u regionu, najverovatnije u Evropi a možda i šire). Uz svaku od trideset pet priča, čitalac dobija isto toliko pesama, kao muzičku podlogu (David Bowie, Massive Attack, Tom Waits, Cocteau Twins, Nick Cave, Tindersticks, Mazzy Star, The The, Mercury Rev, Beth Hart, Morphine, Paul Weller, Amy Winehouse, The Smiths i mnogi drugi), skeniranjem odštampanih QR Code-ova, kao i ilustracije Slavimira Stojanovića Futro-a, koji je radio i korice. Tema u ovim kratkim pričama je - ljubav, tj. odnosi između „Nje” i „Njega”.

besani0101

Knjizara Delfi1


Recenzije i „Rekli su o knjizi”:


„Knjiga pripovedaka Gorana Stojičića je multimedijalno delo intelektualnog i emotivnog promišljanja iza kojih se okeanski valjaju iskre stvaralačke buktinje. Stojičić vešto slaže autentične i omamljujuće književne akvarele, te ostaje dosledan u prezentovanju i argumentovanju likova, parcijalnim artikulacijama njihovih emotivnih i psihičkih sklopova, situacija i okolnosti koje se provlače iz priče u priču. Autor širi motivacione krugove, od klasične postavke ljubavnog zanosa, do najdubljih i najkompleksnijih rebusa čovekove stvarnosti. Ma kako loše i teške te situacije i okolnosti bile, Stojičić iz njih izvlači najpozitivnije moguće zaključke koje, pri tom, upotpunjuje muzičkom pozadinom, što ovom delu daje još veću težinu, ako je to uopšte moguće, s obzirom na to da je knjiga pisana začuđujuće vešto, iako je u pitanju tek prvo (nadam se ne i poslednje u nizu) delo ovog autora. Stojičić, pripovedajući, definiše bit svakog od nas, pa će se, nesumnjivo, svako ko bude čitao ovu knjigu pronaći u bar jednom segmentu svake od ovih pripovedaka. „Besani” je kompleksno štivo, samim tim što se kroz svaku od pripovedaka provlače sve ljudske nedoumice, strah kao osnovno ljudsko osećanje, preljuba, istrajnost i iščekivanja, verovanje, požrtvovanosti, rađanje i smrt, suicidnost, bolest, napuštanja koja „povlače duboke rezove na srcu”, gubici koji, umesto da udaljavaju, zbližavaju dvoje ljudi. Autor je postavio novi moralni kodeks koji bi svako od nas trebalo da uvaži i da ga se pridržava.Jedan od impresivnijih momenata ove knjige je i uklapanje kulinarskih recepata koji se nonšalantno provlače kroz priču, time stvarajući mogućnost ne samo za teoretsko, već i praktično znanje. Sam sistem pripovedanja je takav da su priče čitljive i tokom čitanja intenzivno podstiču emotivne impulse. Stojičić opis ambivalentnosti dovodi do perfekcije u priči „Košulja”:
-    Mrzim te!
-    I ja tebe!
-    A od kada ti mene?
-    Oduvek.
(...)
-    Zašto smo onda zajedno osam godina?
-    Zato što se volimo.
-    Da.
-    Kao niko.
-    Kao niko.
-    A niko se i ne mrzi kao nas dvoje.
-    Niko.
-    Ne možemo jedno bez drugog.
-    Ne možemo.
-    I tako će uvek biti.
-    Uvek.
Ovakav prikaz ambivalentnosti svojstven je još i Adamu Hazletu, Tomasu Bernhardu i Džonatanu Frenzenu, što Stojičića stavlja rame uz rame sa ovim velikanima savremene svetske književnosti. Posebnu pažnju izazivaju sarkastični segmenti rukopisa, time utkivljujući u anatomiju matičnog teksta besprekorno prominentnu ćeliju koja, očevidno, predstavlja deo pogleda na svet autora, prizmu kroz koju posmatra spektar dešavanja u životnom ciklusu. Autor je vrlo ofanzivno usmeren ka kvazitradicionalizmu i malograđanštini. Savršeni momenti, pleneći vizuelnošću, na nivou fakata, pokazujući ozbiljnost književnih slika Gorana Stojičića, glavni su adut za to da ova knjiga bude delo koje će se ozbiljno proučavati i izazvati samopreispitivanje svakog od nas, zbog čega se, de facto, može reći da je autor dostigao sopstvenu književnu zrelost. Ove priče nisu samo zanimljivo štivo koje zahteva od čitaoca da se brzo prenosi iz jedne teme u drugu - one su i intelektualno zahtevne time što postavljaju mnogo pitanja, ali i nude mnogo odgovora koji su svi tačni, jer lični doživljaj svega oko nas, pa tako i ovih priča, zavisi isključivo od samog čitaoca i onoga što on čuje da mu se obraća iz njih - a svako će čuti nešto drugačije. Onaj ko želi da čuje. Pule piše: „...razumeti književno delo...”. Ovo delo će se ne samo razumeti, već će čitaoca dovesti do nekog vida samospoznaje, jer imaginacija nije ostala klauzurna unutar svesti autora, već je sazdana na ovim stranicama kao kapija koja će se neumitno otvoriti svakome od nas, za nas same, da bismo duboko zavirili u sebe. 
Ivana Pekić, pisac i recenzentkinja knjige „Besani”;

Knjizara Plato

„Ne beše reč na početku već svetlost. Valjda. Uvek mi se tako činilo. I volim da verujem da su tako mislili i Rembrant, Betoven, Njegoš, Kurosava... Kad čitam to što Goran piše, setim se toga. Uvek ima neki titraj. Plamen sveće, leptir na sijalici ili modri dim iz cigarete. Kao kod Toma Vejtsa, ako me razumete.”

Ljubomir Bandović, glumac

Knjizara Solaris

„Tišina. Bliskost kakvoj se ne može i ne želi pobeći. Topla koža. Muzika koja svira svakog trenutka, čak i kroz tišinu. Mali životi i velika ljubav. Senke zamračenog stana tokom naizgled običnog letnjeg popodneva. Toplo. Zajednička ćutanja koja govore više. Mirisi začina, lepe vinske čaše, tekstura daske za seckanje pod prstima i reči posvećeno piskarane po ceduljama. Smeh otrgnut iz stomaka, prepun mehurića radosti. Ljudi koji su se zamalo sreli i zavoleli. Vreme koje neumitno prolazi i ljudi koji prolaze sa njim. I ponovo tišina. I bliskost kakvoj se ne može i ne želi pobeći.To ja pronalazim u Goranovim čarobnim pričama, pisanim jednostavno i toplo, onako kako samo duša može da piše.”

Kristina Kovač, kompozitor;

„Ovako, iz cuga, kapacitet i potencijal Gorana Stojičića lezi u neposrednom dijalogu koji je vrlo često sastavni deo njegovih kratkih formata. Dijalozi toliko direktni i uverljivi da se stiče utisak da nisu proizvod spisateljske mašte, već lično doživljeni trenuci života, spakovani u sadržaj adekvatan za čitaoca. Kažem, stiče se utisak, no utisak je subjektivna stvar, a ja se ovde nešto trudim da budem objektivan. Zaista, možda u nekim od svojih kratkih priča autor, na određen način i prepričava lična iskustva. Kako god, sadržaji priča su nabijeni špalirom emocija i nekakvim deskriptivnim romantizmom. Kažem nekakvim, jer kakav je on, i šta je to uopšte „deskriptivni romantizam”?
Deskriptivnim u svakom pogledu, jer je Stojičić pisac koji zaista uspešno kreira i plasira sliku. Situacija koju nam oskudno obrazlaže, pri tome razotkrivajući čitavo jedno novo vidno i emocionalno polje. U literarnom smislu, nisam siguran ima li šta jače (teže) od uspešnog pisanja kratkih priča. Ne mislim, niti tvrdim da je lakše napisati novelu ili roman, jednostavno na velikom broju stranica ima se dovoljno vremena i prostora za razvijanje fabule, kao i za opširnu deskripciju.
Veliko majstorstvo zrelog čoveka, a mladog pisca u ovom slučaju, leži upravo u toj snazi kompresije. Kompresije romana - u kratku priču. Priču koja uglavnom, sasvim namerno, ima i početak i kraj, priču koja se poigrava osećanjima dok nas u limitiranom formatu informiše o velikom broju naoko sporednih stvari, ostavljajući nas zanemelim, često nabubrelih očiju (ja sam težak na plakanje, a nije mi bilo svejedno, ali verujem da kod većeg broja Goranovih fanova slabijeg pola pljušte suze devojačke). Šta reći na kraju… Temeljno štivo nađe i svog izdavača čak i na ovim prostorima na kojima se ništa nije promenilo. I neće. Gde još uvek nije sasvim sigurno da li je veći pionir izdavač - ili pisac…
Goran Stojičić nema problema sa belinom papira.
Goran Stojičić nema problema sa identitetom (ono što mi se možda najviše dopada od svega je što me njegove priče ne podsećaju na nekog velikog i uspešnog, nama znanog autora). Simbolika, ni veštačka, ni spontana, ne nalazi se skrivena. Ona je literarni šamar kojim bubri svako od njegovih kratkih dela. Ta simbolika je uglavnom smrt, a šta je ona nego i ljubav i život.
Goran Stojičić ne nudi rešenje za kolektivnu balkansku depresiju - on nudi interesantno i sadržajno popodne, po koju suzu, ponekad osmeh. Šta ste vi očekivali?”

Nedim Hadži Ahmetović Mafa, multimedijalni umetnik;


„U vremenu nametnute plastičnosti, tupe površnosti, sveopće dostupnosti, lakog odustajanja od svega i sviju, pa i od sebe samog, u vremenu kojeg je sve manje za „kako si?”, sve više za „lajkao si?”, Stojičić piše o njemu i njoj, o samoći, o melankoliji, o ljubavi, o sreći, o snovima, o mirisima, okusima, bojama, o rijetkim tonovima još rjeđe glazbe - o njemu i njoj.
Sa savršeno posloženim rečenicama, tako pedantno seciranim zarezima, tako štreberski precizno omeđenim točkama, kao ovlaš razbacanim upitnicima, tek rijetkim nespretnim uskličnicima, nedovoljnim za izražavanje iznenađenja u majstorskim obratima, njegove priče napuštaju crne konture riječi, izlaze iz njih s lakoćom, prkosno penetrirajući u um čitatelja, donoseći nekome sjećanja, nekome tek snove za sanjanje. Stvaraju prave male urbane vedute, slikane bilo lokvama u asfaltu, bilo dimom cigarete, bilo izmišljenim razgovorom, bilo kejvovskim glasom, onim glasom izvan ovog svijeta. Genijalac si, Gorane Stojičiću!
Oprosti što ti govorim ti, ali ja govorim ti svima koji su nekako moji, a Stojičića je tako lako zvati svojim. Na bilo kojem jeziku, na bilo kojem pismu. Još ga je lakše obožavati u njegovom fantastičnom izričaju i uvijek mu se nanovo vraćati kao rijetkoj ljubavi čije pokrete napamet znamo, čije misli tako lako čitamo, baš kao što čitamo njegova otisnuta slova u pričama koje smo tako dugo čekali. Priznajmo to!”
Sandra Rončević, fud blogerica iz Hrvatske i „svašta nešto”;


photo Anima Mundi01

O autoru:

Goran Stojičić je rođen 21.08.1965. godine u Beogradu. Oduvek piše, ali je tek prošle godine objavio svoju prvi knjigu „Besani”, zbirku priča u izdanju izdavačke kuće Ammonite.
Pisana reč, muzika i film su sastavni deo njegovog života, te je uz pomoć filmskog narativa, pesama i ilustracija svoju knjigu „pretvorio” u multimedijalnu. Poslovi kojima se bavio ranije nisu bili ni u kakvoj vezi sa književnim stvaralaštvom, ali se nakon objavljivanja „Besanih” sve promenilo, tako da sada piše za: Gle magazin, RYL magazin i Direktnu reč. Napisao je recenziju za roman „Morena - voda koja nosi sve”, Aleksandre Cimpl, u izdanju Admiral Books, a u pripremi je još nekoliko, za tri buduća izdanja. Od juna 2016. godine do danas, imao je deset promocija u Srbiji i regionu, a u martu i aprilu ga čeka još puno gradova u kojima će „Besani“ biti predstavljeni. O Stojičićevoj knjizi, kritike, analize i prikaze su do sada napisali: Ivana Pekić (pisac), Ljubomir Bandović (glumac), Kristina Kovač (kompozitor), Nedim Hadži Ahmetović (multimedijalni umetnik), Branislav Radišić, (multimedijalni umetnik), Milica Vučkovič (književni kritičar) i Nikola Popović (profesor, pisac, prevodilac i književni kritičar

We have 115 guests and no members online